Miloš Nikolić: Budući Tesla, Zmaj Jova i Pupin
Roditelji su mi rekli jednom, pa još jednom, a onda još jednom: „Smiri se ili ćemo ti izvući uši!“ – a kako sam ja imao karaktera i nisam umeo da se smirim, i kako su i oni imali karaktera i bili od reči, izvukli su mi uši.
Imao sam dotad jedno levo uvo dužine šest i po centimetara i jedno desno uvo dužine takođe šest i po centimetara, a sad imam jedno levo uvo dužine sedamnaest centimetara i jedno desno uvo dužine šesnaest i po centimetara, jer je mama imala malo više samilosti.
Mali Toza voli da pametuje, ali voli da se šali. Obične stvari izvrće u nemoguće i skreće pažnju na razne nepravilnosti i nelogičnosti. Pored Tozinih dogodovština, tu su i smešni dijalozi sa Markom Kraljevićem u glavnoj ulozi, malo izmenjene dobro poznate bajke i urnebesne lagarije.
Ove komedijice uz humor podstiču mališane na razmišljanje i preispitivanje stvari sa kojima se svakodnevno susreću i o kojima ne razmišljaju mnogo. Mogu se izvoditi kao skečevi u školama, kao kratke predstave u dečjim pozorištima ili kao scenske slike koje bi mogle da budu uvod u razgovor na određene teme. Miloš Nikolić nas upozorava da možemo biti ozbiljni ljudi samo ako se ozbiljno šalimo dok smo deca.
*
Ova knjiga je puna humora i dobrih fazona, ali i pouka, pravopisa i gramatike. Na početku, priča se vrti oko dečaka Toze koji je pomalo uobražen i obožava da pametuje, ali i da se šali. On sam za sebe kaže: „Ja nisam postao pametan, kao druga deca, postepeno – u prvom razredu malo, u drugom malo više, u trećem još više. Ja sam se rodio pametan. Ja sam se rodio ne samo kao pametan, nego kao najpametniji! Ja sam bio najpametnija beba u porodilištu!“ Toza je i hrabar, jer se ne plaši da kaže nastavnici sve ono što bi i svako drugo dete želelo, ali ne sme zbog straha ili lepog vaspitanja. Na primer, objašnjava joj kako ne treba da pišemo sastave o proleću, letu, jeseni i zimi, jer je to već svima odavno dojadilo… Ipak, Toza je i nepredvidiv, jer taman kad pomislimo da je preterao, on smisli neku dobru šalu ili izvuče neverovatnu pouku. Maštovit je i kad o poznatim ličnostima u svojim pričama govori kao o prijateljima, a predmeti i životinje poprimaju ljudske osobine. Na zabavan način objašnjava drugarima pravopisna pravila i gramatičke greške, ali ponekad ume i da ih smori sa tim. Zbog svega toga, dosta poglavlja počinje sa Jucinim: „Lažeš!“ i Tozinim: „Ne lažem.“ Kasnije, u knjizi otkrivamo i kakav je bio jelovnik Kraljevića Marka, zašto je on bio anemičan i da li je trava bolja hrana od pečenja. Pojavljuju se guske i ovce koje žele da se školuju i postanu otmene, a saznajemo i ponešto o zaljubljenosti i lebdenju, kao i kakve veze ima ludi kamen sa klecanjem kolena, znojenjem dlanova i lupanjem srca. Na kraju knjige se nalaze poznate bajke za decu ispričane na malo drugačiji način. U njima vidimo kako izgleda kad zli vuk shvati da suština života nije u slasnom zalogaju, već u lepom trenutku, dok nas ružno pače uči da svako ko se trudi, radi i vežba, može jednog dana da postane prelepi labud. „Svi smo mi na ovom svetu manje više isti pačići! Isti mali pačići, koji mogu da pokažu svetu da postoje samo ako igraju!“ Ova knjiga me je zabavila i nasmejala. U isto vreme me je nečemu i naučila. Ipak, najviše me je oduševila sposobnost pisca da se preruši u nekrunisanog kralja spreja i poprska nas svojim rečima, kao magičnim sprejom, koji pomaže ljudima „da se vrate prirodi i prirodnosti, da se vrate dobroti, radosti, ljubavi i smehu.“
Inga, 10 godina
*
Ova knjiga puna je kratkih, ali smešnih i zanimljivih priča, izvrnutih i uvrnutih bajki kao i podjednako malih, ali poučnih priča. U prvoj polovini knjige pratimo Tozu, Jucu, Jocu, Mocu i Tocu kao glavne likove,dok u drugoj polovini imamo razne druge koji se pojavljuju u raznim drugim pričama. Neki od njih su čak i likovi iz bajki ili čak i sam pisac! Ono što mi se svidelo je to što u nekim pričama Toza ispravlja razne gramatičke greške koje skoro svi svakodnevno prave. Tako deca uče da pričaju kako treba, što će im definitivno pomoći u školi! Ovaj put, moja baka nije čitala ovu knjigu, ali moj mlađi brat Aljoša jeste. Njemu se jako svidela. On ide u treći razred, pa mislim da bi se deci koja idu u mlađe razrede osnovne škole najviše dopala. Ovu knjigu možete čitati kako hoćete – od nazad ili napred, iz sredine do početka ili kraja... Kompletno je vaš izbor. Oduvek sam volela knjige koje mogu da čitam kako god mi se poželi. „Budući Tesla, Zmaj Jova i Pupin“ je super posle čitanja ozbiljnijih i dužih romana ili lektira, kao vrsta opuštanja.
Tisa, 12 godina
*
Nije nikakva tajna da su knjige za decu ponekad mnogo više namenjene odraslima.
Ne samo što bi starije generacije iz literature koja govori o deci i koja je prvenstveno pisana za decu mogle da spoznaju lice i naličje sveta u kome obitavaju najmlađi članovi njihove porodice, pa da im se na taj način približe i lakše ih razumeju, nego bi mnogi koji su odavno prevazišli dečji uzrast lako mogli iz takvih knjiga da se podsete sopstvenog detinjstva i da iznova sagledaju i preispitaju neke svoje postupke, a naročito nedoumice koje se, izgleda, ponavljaju iz generacije u generaciju.
Pisac za decu i dramaturg Miloš Nikolić načinio je svoju knjigu „Budući Tesla, Zmaj Jova i Pupin“ od tekstova koji su žanrovski i tematski raznorodni, ali ih ipak povezuje to što su namenjeni dečijoj publici – a opet, ne bi bilo na odmet da ih pročitaju i roditelji, jer nema sumnje da će nakon toga mnogo lakše moći da se suoče sa naizgled nerešivim problemima koje im deca iz dana u dan postavljaju.
Uz ilustracije Milenka Prvačkog, čitaoci se iz teksta u tekst upoznaju sa Nikolićevim junakom Tozom i njegovim školskim drugovima, a kratki i dinamični dramski dijalozi (koji neodoljivo vape da budu odigrani na nekoj školskoj priredbi) čitaju se s neverovatnom pažnjom i iščekivanjem konačne replike, jer kao i svako dete, Toza ume da postavi takvu nedoumicu i zavrzlamu da deluje kao nerešiva, čak i besmislena, ali upravo iz replike u repliku on postepeno razotrkiva svoju tajnu i na kraju daje neverovatan odgovor – koji je i odraslima sve vreme bio pred očima, ali izgleda da neka rešenja može otkriti samo dete.
Posebno je zanimljivo što se kroz naizgled bezazlene dijaloge, koji bi se mogli čuti na svakom školskom odmoru, provlači i u prvi plan iznosi svojevrsna zanimljiva gramatika, pa će uz Tozine opaske mlađi moći da nauče a stariji da se podsete koje su to nepravilnosti kojih najčešće nije svestan ni onaj koji ih upotrebljava maltene u svakom razgovoru.
Pored školskog ambijenta u kome se Toza ističe kao glavni i sveznajući junak, Nikolić je u svoju knjigu uneo i kratke dramske tekstove koji ne govore konkretno o nestašlucima i verbalnim nadmetanjima najmlađih sveznalica, ali jesu namenjeni najmlađoj publici, tim pre što su u njima na jedan nov način obrađene stare i dobro poznate bajke, uz koje je svako dete odraslo.
Bitna karakteristika savremene književnosti za decu jeste i to što pisci često uzimaju motive, likove i teme klasičnih bajki, ali se pritom ne drže crno-belog šablona o dobru i zlu, nego znaju da te odnose okrenu na potpuno drugu stranu, pa će se čitalac možda naći u nedoumici zašto mu je vuk toliko simpatičan, na momente i jadan, dok mu jarići deluju kao nesnosna i nestašna dečurlija koju treba prevaspitati – ali, Nikolić je svoju obradu čuvene bajke o vuku i jarićima koncipirao tako da i vuk i jarići budu pobednici nad silama koje su od njih načinile ljute neprijatelje.
Naslovivši svoju knjigu nazivom dramskog dijaloga koji se vodi između direktora škole i učitelja, Nikolić još jednom poručuje da „Budući Tesla, Zmaj Jova i Pupin“ jeste knjiga o svim generacijama i da je namenjena upravo svim generacijama, jer kao što bi odrasli mogli mnogo toga da nauče iz Tozinih mudrolija i komičnih skečeva životinje koja u bajkama predstavlja arhetipsko zlo, tako bi i mlađi čitaoci mogli nešto da nauče iz razgovora što tokom školskog odmora vode učitelj i direktor, tim pre što se i taj razgovor odraslih pretvara u svojevrsno dečje nadmudrivanje, pa možda tu kao treći sagovornik nedostaje učenik, jer samo bi neko mlađi mogao da razreši nedoumicu u koju su nesvesno upali oni koji bi trebalo decu da vaspitavaju.
Zaista su pitanja koja direktor i učitelj postavljaju zaslužila posebnu pažnju, a i o njihovim bi se hipotezama tek moglo raspravljati, jer ako bi svako od njihovih učenika mogao biti novi Tesla, Zmaj Jova ili Pupin, sledi i pitanje zbog čega njih dvojica nisu to postali – a možda bi i postali, da su imali takvog direktora i učitelja.
Dušan Milijić
*